Zagarantovana najniža plaća ali zagarantirana najveća politiÄ ka podvala

Za NAP piše: Sifet Kukuruz, pravni ekspert

Ekonomija koja funkcionira na tržiÅ¡nim principima ne može se uspjeÅ¡no razvijati intenzivnim državnim intervencionizmom, a posebno ne loÅ¡im državnim intervencionizmom. Ustavom BiH odreÄ‘eno je da tržiÅ¡na ekonomija predstavlja ustavnu kategoriju i svaka odgovorna vlast bi, u kontekstu ove Ä injenice, morala ozbiljno voditi raÄ una o svojim intervencionistiÄ kim mjerama kojima zahvata u oblast privrede, s obzirom da privredni tokovi u velikoj mjeri odreÄ‘uju sve ostale druÅ¡tvene procese.

U svakoj državi u kojoj je uspostavljena tržiÅ¡na ekonomija, tržiÅ¡ne zakonitosti, a ne politiÄ ki voluntarizam predstavljaju glavni regulator druÅ¡tvenih procesa. Zbog svog velikog utjecaja na cjelinu druÅ¡tvenih tokova, mjere državnog intervencionizma u oblasti privrede bi se morale prethodno dobro osmisliti.

MeÄ‘utim, Vlada FBiH je donoseći odluku o najnižoj plaći za 2025. godinu ovaj temeljni princip grubo ignorisala, prvo - tako Å¡to je ustavnu i zakonsku materiju regulisala vlastitom odlukom i umjesto volje Parlamenta kao zakonodavnog organa, svoju politiÄ ku volju, kao izvrÅ¡nog organa vlasti, postulirala kao vrhunski regulator najvažnijih druÅ¡tvenih procesa - privrednih tokova. Na takav naÄ in izvrÅ¡na vlast, umjesto da izvrÅ¡ava zakone, stavila se u funkciju zakonodavca.

Drugi propust u vezi sa donoÅ¡enjem sporne odluke ogleda se u netransparentom postupku njenog donoÅ¡enja, jer ona nije rezultat prethodno provedene javne rasprave, koje uopÅ¡te nije ni bilo. Treća slabost ogleda se u tome da se donesenom odlukom privredni subjekti u vrlo kratkom roku opterećuju izuzetno znaÄ ajnim finansijskim opterećenjima koja nisu imali mogućnost ukalkulisati u svoje buduće poslovanje.

U tom smislu, ova odluka predstavlja svojevrsni vanredni događaj ili šok za poslovanje privrednih subjekata, jer kao što država budžet za narednu godinu planira na osnovu izvršenja budžeta za tekuću godinu, tako i privredni subjekti vlastito poslovanje u narednoj godini planiraju na osnovu rezultata poslovanja tekuće godine.

Pomenute Ä injenice dovoljan su argument da se donoÅ¡enje odluke o minimalnoj plaći proglasi Å¡tetnim Ä inom, s obzirom da je sam naÄ in njenog donoÅ¡enja uruÅ¡io temeljni princip povjerenja i sigurnosti koji je nužan preduslov za uspjeÅ¡no odvijanje druÅ¡tvenih, a posebno procesa u oblasti privrede. Federalna vlada je donijela odluku o minimalnoj plaći kao da se njena primjena odnosi na regulisanje nekog unutraÅ¡njeg, administrativnog procesa u okviru Vlade FBiH, a ne na cjelinu privrede u FBiH.

Državni intervencionizam

Ukoliko se ekonomija države zasniva na tržišnim principima, onda mjere državnog intervencionizma ne smiju biti nepredvidive i netransparentne, a posebno ne smiju izazivati iznenadne poremećaje na tržištu i dovesti u pitanje tržišnu logiku i osnovnu svrhu postojanja privrednih subjekata. A odluka Vlade FBiH o minimalnoj plaći postiže upravo taj efekat. Paradoksalno je da vlast privredne subjekte prepušta na milost i nemilost tržišnim principima, a istovremeno od njih traži da se ne ponašaju tržišno.

SuÅ¡tina priÄ e o najnižoj plaći nije u tome da li su poslodavci iskreni u svojoj brizi za status radnika, nego u tome da li, i u kojoj mjeri, aktivnost privrednih subjekata, nakon uvoÄ‘enja protekcionistiÄ kih mjera ima svoje ekonomsko opravdanje.

Namjera uvođenja mehanizama kojima se onemogućava eksploatacija ili izrabljivanje radnika, bez obzira u kojoj mjeri bila društveno opravdana, ne bi se smjela pretvoriti u eksploataciju privrednih subjekata od strane vlasti.

Odnosi u privredi su interesni odnosi i njihov karakter ne može se nasilno mijenjati politiÄ kim odlukama, bez ozbiljnih posljedica po cijelo druÅ¡tvo, pa tako i privredu. Državna vlast status radnika ne može Å¡tititi tako Å¡to će ugroziti status privrednih subjekata koji nakon uvoÄ‘enja intervencionistiÄ kih mjera neće biti ekonomski motivisani, ali ni sposobni da u istom kapacitetu nastave obavljati privrednu djelatnost.

Izdvajati viÅ¡e, a zaraÄ‘ivati manje, je princip koji je nepoznat tržiÅ¡noj ekonomiji. MeÄ‘utim, ono Å¡to vlast u navodnoj brizi za status radnika zanemaruje ili svjesno ignoriÅ¡e jeste Ä injenica da ugrožavanje djelatnosti privrednih subjekata nužno uzrokuje i ugrožavanje sigurnosti statusa samih radnika. Privrede nema bez privrednih subjekata, kao Å¡to ni radnika nema bez privrednih subjekata.

Vlast koja uistinu želi zaštititi radnika, kojoj je dignitet radnika vrijednost po sebi, može status radnika poboljšati nizom drugih mjera. Jedna od takvih mjera bi mogla biti i odluka da se u nedostatku radne snage, a što je situacija u BiH, uvede mjera zabrane uvođenja jeftine i nekvalificirane radne snage iz trećih zemalja.

Na takav naÄ in privredni subjekti će biti primorani da, u potrazi za radnicima, svojevoljno nude bolje uslove rada, pa tako i veću plaću. Na takav naÄ in nastaje utrka privrednih subjekata za radnom snagom, a u toj utrci, na principu ponude i potražnje, radnici su u poziciji da diktiraju uslove.

(Ne)briga za radnicima

Ipak, ono što je suspektno u vezi sa navodnom brigom aktuelne vlasti za status radnika je odnos te vlasti prema privrednim subjektima općenito. Nije moguće voditi brigu o radnicima, bez brige o privrednim subjektima, jer samo uspješan privredni subjekt je sposoban osigurati i veću plaću radniku. A stabilnog i uspješnog privrednog subjekta nema u uslovima razorene i devastirane privredne infrastrukture.

Nametanje obaveze privrednim subjektima da povećaju plaću radnicima, uz istovremenu naglašenu nesposobnost aktuelne vlasti da osigura ekonomski stimulativno okruženje, predstavlja direktni atak, ne samo na privredne subjekte, nego i na privredu u cjelini, a samim time na radnike. Tako se navodna briga vlasti za radnike pokazuje ustvari kao nebriga.

Odnosi u privredi se uveliko razlikuju od sfere politiÄ kog djelovanja, privredni tokovi imaju svoje zakonitosti. PolitiÄ ka odluka u tržiÅ¡noj ekonomiji koja ne uvažava tržiÅ¡nu logiku predstavlja negacija ekonomskih principa poslovanja. DonoÅ¡enje takvih politiÄ kih odluka je pokuÅ¡aj da se od privrednih subjekata, Ä ije postojanje je zasnovano na tržiÅ¡noj logici, naprave humanitarne i karitativne organizacije.

Faktura za neuspjeh

Na takav naÄ in, obespravljenost radnika, koja je primarno posljedica loÅ¡e politike i nesposobnosti same vlasti, nastoji se, vrlo perfidno, fakturisati privrednim subjektima. Ekonomiju dinamizira profit, to se nekome može sviÄ‘ati ili ne sviÄ‘ati.

OÄ ekivati da se uspjeÅ¡na privreda može zasnivati na socijalnim i humanitarnim osnovama je isto kao i tvrditi da se sa isto ili sa manje braÅ¡na može nahraniti viÅ¡e osoba. Iluzorno je oÄ ekivati u tržiÅ¡noj ekonomiji da životni standard graÄ‘ana podižu privredni subjekti na vlastitu tetu. To je zadatak i obaveza vlasti.

Ne postoji ekonomski opravdana mjera kojom vlada može prisiliti privredne subjekte da povećaju plaću radnicima na tetu vlastitog profita, a da se privrednim subjektima istovremeno ne smanje obaveze prema državi ili da im se ne osiguraju neke nove, do tada nepostojeće, mogućnosti poslovanja koje će im omogućiti ostvarivanje dodatnog profita, zarade.

Vlast ne može od privrednih subjekata tražiti da rade njen posao, socijalnu politiku vodi država, a ne privredni subjekti. Takav pristup vlasti predstavlja nasilje nad zakonitostima tržišne ekonomije.

Država svojim odlukama može povećavati plate radnicima tek onda kada ih bude zarađivala i isplaćivala ili tek onda kada osigura pretpostavke privrednim subjektima da unaprijede svoje poslovanje i povećaju vlastitu zaradu.

Vlast koja svojim neradom ugrožava poslovanje privrednih subjekata i istovremeno im nameće nove obaveze, ugrožava ne samo privredne subjekte, nego i radnike, ali i privredu u cjelini.

Donijeti odluku kojom se privrednim subjektima stvara dodatni troÅ¡ak, a istovremeno ne poboljÅ¡ati i ne unaprijediti poslovni ambijent i otvoriti nove poslovne mogućnosti za poslovanje privrednih subjekata, predstavlja politiÄ ko reketiranje.

Samo primjer porušene pruge u Jablanici, koju vlast nije sposobna popraviti, pokazuje da vlast za privredu uopšte i nije briga, a samim time ni za radnike. Kada bi aktuelnoj vlasti uistinu bili važni radnici, prvo što bi ta vlast uradila jeste da osigura uslove za nesmetano funkcionisanje privrednih subjekata, da im pruži nove poslovne mogućnosti i da im omogući da unaprijede vlastito poslovanje.

MeÄ‘utim, vlast nije uÄ inila niÅ¡ta da poboljÅ¡a poslovni ambijent, nego je privredne subjekte prepustila njima samima, ostavila ih da trpe posljedice uruÅ¡avanja privredne infrastrukture, a onda ih dodatno opteretila obavezom povećanja najniže plate.

Šta više, vlast privrednim subjektima ne pruža nikakve garancije u pogledu budućih uslova poslovanja, ona ih u cijelosti prepušta na milost i nemilost tržišnim principima, a istovremeno od njih traži da se ne ponašaju tržišno.

Vlast privrednim subjektima nije dala nikakve garancije da će sutra, u sluÄ aju nekog novog ozbiljnijeg poremećaja u druÅ¡tvenim, a posebno privrednim tokovima, provesti efikasne mjere ekonomske politike i uspjeÅ¡no sanirati Å¡tetne posljedice takvog poremećaja.

Tuđa odgovornost

Na primjeru svog odnosa prema poruÅ¡enoj pruzi u Jablanici, vlast je pokazala da joj uopÅ¡te nisu bitni privredni subjekti, a samim time ni radnici. Takvoj vlasti je bitno samo da prikrije vlastitu neodgovornost, nesposobnost i nerad odlukom o povećanju najniže plate i da nezadovoljstvo zbog izuzetno loÅ¡e ukupne druÅ¡tvene i politiÄ ko-ekonomske situacije skine sa sebe i preusmjeri na privredne subjekte.

Insistirajući na terminu poslodavac, a ne privredni subjekt, vlast svoju odluku o povećanju najniže plate želi prikazati, ne kao ekonomsko pitanje koje se reflektira na cijelu privredu, nego kao nešto što je interna stvar poslodavca i radnika, odnosno kao nešto što je spremnost i dobra volja poslodavaca.

Na takav naÄ in vlast nezadovoljstva graÄ‘ana ukupnom druÅ¡tveno-politiÄ kom situacijom kanaliÅ¡e prema privrednim subjektima, kao da su privredni subjekti, a ne vlast, krivci za ukupno stanje u druÅ¡tvu.

Svojim postupkom vlast privredne subjekte percipira i javnosti prezentira kao iskljuÄ ive krivce za aktuelnu druÅ¡tveno-politiÄ ku i ekonomsku situaciju, tretirajući ih kao lihvare i istovremeno navodeći na takav naÄ in radnike da svoje opravdano nezadovoljstvo, umjesto prema aktuelnoj vlasti, iskazuju prema privrednim subjektima.

MeÄ‘utim, vlast zaboravlja da je sukob i netrpeljivost koju generira izmeÄ‘u radnika i poslodavaca prvi preduslov za socijalne nemire sa kojima će se vlast na kraju morati suoÄ iti. Od svih oblasti druÅ¡tvenog života privreda najbrže i najnemilosrdnije ispostavlja fakturu, ona nema milosti ili razumijevanja za ljudsku glupost.

Svaki privredni subjekt se registruje da bi ostvarivao profit, na isti naÄ in na koji se politiÄ ke stranke formiraju kako bi participirale u vrÅ¡enju vlasti, pri Ä emu iskazuju jasnu namjeru da maksimaliziraju posjedovanja vlasti.

Zato bi i pravi test za ispravnost odluke o najnižoj plaći za politiku koja iza te odluke stoji bila spremnost da politiÄ ki postoji, ali da ne participira u vrÅ¡enju vlasti. Kao Å¡to je takva odluka nelogiÄ na za politiku, tako je i odluka politike o najnižoj plaći nelogiÄ na s pozicije ekonomskih interesa privrednih subjekata.

}