ERO HAMAN S ONOG SVIJETA Zapisi iz izolacije

Piše: Amir Sužanj

---

Ja, Muzafer S., od oca Muharema i majke Nevzete, u svojoj pedeset četvrtoj godini, ni kriv ni dužan, zaglavih u izolaciji. Da ti pravo kažem, nisam ti baš ni bio načisto šta je to izolacija. Kako ću znati, nisam volio knjigu i školu, čitav život ganjam kamione po Evropi, pa se nisam ni interesovo, ali kad me utrpaše u ovu moju sobu i dreknuše na mene da ne smijem praga preći, odmah mi je bilo jasno da je đavo odnio šalu i da je to jedan veliki belaj.

Optužili su me da sam bio s nekakvim klasterom! A jok, bolan, nego s mojim jaranom Miroslavom iz Velikog Palančišta pod Kozarom. Čovjek tek došo iz Italije, ost'o i bez kamiona i bez para, pa me zvao da mu u Banjaluku donesem nešto na zajam.

Računam, nije red da se čoeku ne nađem pri ruci, radili smo zajedno još od prije rata, a i on je mene poguro kad ono pretprošle godine ostadoh bez posla. Hajd' što me spakovaše ovdje, nego me živ strah pojeo dok se dohavizah za šta me optužuju. Navalili – klaster, pa klaster, ja mislio nekakva droga u pitanju. Kontam - e moj Muzafere, zamače ti u Zenicu k'o Bože pomozi, nabigajri hak, na Božjoj pravdi, a nisi ni vidio taj klaster, ko zna ko će se namlatiti para na tvom robijanju!

I eto me, u toj izolaciji u rođenoj kući, jadna mi majka!!!

...Ima tome već jedno desetak godina, još otkako su mi ono u Bugarskoj, u onoj vukojebini kad se krene od Plovdiva prema Svilengradu, drumski razbojnici izbušili gume na kamionu i oteli mobitel, pa sve sanjam da mi se bar dvije-tri hefte ispružiti na krevetu, a da ne moram ni repom mrdnuti. Sve sam mislio – kako bi to bilo dobro, po čitav dan gledaš utakmice, jedeš i piješ, izađeš samo do prve kladionice i do granapa po još logistike, kako kaže ona stara sevdalinka...Jest, ali što bi rekla rahmetli nana Šida s Jarčedola, ne da se usranom do potoka, da oprostiša ti i tvoj obraz! Zalegoh ja u tu izolaciju pune dvije hefte, svaki dan me nadgledaju, pa ne smijem ni prići vratima. I da smijem, kakve mi fajde? Drugi dan mog tamnovanja stiže naredba – zatvaraju se kafane, kafići, nargila barovi, kladionice, ama sve živo zamandaljeno k'o da je osvanuo kijametski dan. I šta ćeš mu sad - sidi di si, ni za di si nisi, što bi reko onaj Šime iz Primoštena, što je vozio kamion iza mene i Šabana kad smo '90. godine u Istru transportovali konstrukcije za dalekovod, pa se napili na onom odmorištu kod Delnica i srećom prespavali početak balvan-revolucije - a baš bismo naletjeli ravno na barikade na ličkoj magistrali!

Snašo bi se čovjek nekako uz televiziju da ovi luđaci nisu donijeli befel da se prekidaju sva takmičenja. Hajd' što nema onog Rolan Garosa i formule 1, ni po muke, nego nema liga petice... ni lige prvaka! Odgodiše Evropsko prvenstvo. Taman sam pomislio da ćemo i mi jednom proći taj baraž, sunce me ogrija kad je ono došo Bajević za selektora, mislim se u sebi: e ovaj put, vala, prolazimo uz božju pomoć, pa taman da igramo protiv tri Portugala... kad jes' đavola! Džeko u izolaciji, Pjanić u izolaciji, svi se negdje izolovali, pa mi dođu k'o neka braća po nevolji... Samo što se oni izoluju u svojim vilama s bazenima, a ja na vrhu solitera na Alipašinom Polju, čim dva dana sunce ogrije hoće mozak da mi proključa ispod ove betonske ploče.

Đe god kakav sportski kanal pritisneš, sve sami arhivski snimci – kad je Pele bio mladić, kad je onaj sudija Grigorije Jovičić diskvalifikovo Ivandera Holifilda na olimpijadi u Los Anđelesu i tako pomogo Anti Josipoviću da osvoji zlatnu medalju u boksu, pa onda kako je Maradona rukom dao onaj gol na mundijalu.... Sve arhiva za arhivom, da te očaj spopadne. Ma, vala bi mi dosadilo da mi toliko ponavljaju i onu Zubanovu majstoriju '98. godine na Koševu kad je dragi Bog pomako stativu, pa lopta uletjela u mrežu i mi postali šampioni, a Alen Avdić plak'o k'o godina, ... a kako mi neće dosaditi ovo nešto s mundijala iz 1982. Evo, od silnih repriza na arenama naučio sam napamet čitav tadašnji sastav Italije, da me probudiš iz najdubljeg sna znao bih ga otpjevati: Zof, Đentile, Širea, Betega, Kabrini, Kolovati, Tardeli, Orijali, Rosi, Gracijani i Konti.

Šta ću, pobjegnem na filmske kanale... Kad tamo - kapetan Leši se valja s onom bedevijom, kafanskom pjevačicom. Tačno znam kad će je pljesnuti po guzici i kad će ona prosuti kafu u tabačić i kako će Leši namlatiti onoga crnoberzijanca u kafani i kako će džipom zgaziti kokoš, a vala i kako ispod one zelene košulje izgleda ta pjevačica, sto puta sam to pogled'o...'nako, istraživački, s razumijevanjem...

Okrenem na nešto drugo. Onaj bježi iz zatvora u Šuošenku, pa onda kapetan Koreli minira bombu na plaži, ali nije dobro izmjerio razdaljinu, pa i on leti s njom u nebesa... Na kanalu dalje Brus Vilis u filmu „Umri muški 2“ u onom sniježnom kijametu i mećavi maše zapaljenim bakljama na aerodromu koji su zauzeli teroristi....

Ma, ubio me dragi Bog ako bar 80 posto tih uloga ne znam napamet, sad bih ih mog'o odglumiti. U silnoj dosadi i čamotinji pogled mi pade na vijest na nekakvom portalu: Dženifer Lopez u izolaciji! I poručuje nam kako treba da iskoristimo to vrijeme, koje nam je dragi Bog podario da ga provedemo u kući. Ma izolov'o bih se s njom ne na 14 dana nego na 14 godina, i to na hljebu i vodi, što bi reko onaj pop iz „Čuda neviđenog“, ne bih ni razmišljo kako da provedem to vrijeme...

I baš tu, na tom kadru, neizbježno me trgne glas moje žene iz susjedne sobe. I ona je u izolaciji zbog mene, pa mi svaki čas, onako nježna i osjećajna, puna razumijevanja i povjerenja kakvu je je Bog dao, šalje izraze ohrabrenja: „Tako ti i treba, Muzafere, mrcino jedna, ko te tjer'o da se vucaraš po banjalučkim birtijama i trčiš za ženama sa onom potkozarskom švalerčinom u vrijeme kad se sav pošten svijet bori protiv korona virusa!“

}