STIDI LI SE IKO Dok slavimo Dan Armije RBiH, država progoni njene komandante i borce - Čije je Tužilaštvo BiH!?

Piše: Amina Čorbo-Zećo

Dok jedni odaju počast onima koji su branili državu, drugi, poput glavnog tužioca Milanka Kajganića i njegovih saradnika, broje optužene. I to ne bilo koje, već pripadnike Oružanih snaga BiH (Armija RBiH i MUP RBiH). Istovremeno, u Srbiji i Republici srpskoj mogu biti zadovoljni. Njihovi kadrovi, pripadnici Vojske Rs, godinama ostaju nedostupni pravosuđu BiH. Nedodirljivi.

I danas, dok se obilježava Dan Armije Republike Bosne i Hercegovine, u Tužilaštvu BiH traju podmukli procesi i vlada zadovoljstvo.

Jer su im dostupni oni koji su branili ovu zemlju, jer oni rezervne niti imaju niti je žele imati.

U ime nekakve „pravde“, koja sve više liči na politički projekat, Kajganić i njemu slični progone pripadnike jedine legalne vojske suverene Bosne i Hercegovine. Cilj je očigledan, izjednačiti branioce s agresorima. Klasični revizionizam, poguban, bolan. Želi se izbrisati istina.

Dešava se da u jednom danu pred Sudom BiH stoje čitavi vodovi pripadnika, recimo Petog korpusa, optuženi za „navodne“ ratne zločine. Predmeti koji nikada nisu bili ni na famoznoj B listi Haškog tužilaštva, a kamoli na A listi prioriteta, danas postaju iznenadni fokus pravosuđa.

Zašto? Zato što su oni s A liste nedostupni. I tako počinje fabrikovanje slučajeva.

Od Atifa Dudakovića, preko Ejupa Ganića, do Ramiza Drekovića. Čemerno. Konjic. Jošanica. Desetine predmeta. Stotine optuženih.

A iz Tužilaštva, uz ironiju koja vrijeđa zdrav razum, slušamo fraze: „Ratni zločini ne smiju ostati nekažnjeni“ i „pravda će stići svakoga, bez obzira gdje se nalazi“.

Ako je tako neka pokažu jedan jedini slučaj u kojem su doveli pred lice pravde osumnjičenog koji je pobjegao u Srbiju ili Hrvatsku. Jedan.

Ne mogu.

Naprotiv, bježe im i oni koji su im bili na dohvat ruke. Poput Milomira Savčića, osumnjičenog za genocid u Srebrenici. Nikada razjašnjeno. Nikada procesuirano. A postoje ozbiljne indicije da je upravo iz Tužilaštva BiH dobio informaciju o pritvoru, a to je bilo dovoljno da pobjegne, uz logistiku iz Rs-a, prema Srbiji.

I dok takvi slučajevi stoje u ladicama, u predmetu Dobrovoljačka svjedoče ljudi koji su u proljeće 1992. djelovali po Sarajevu i to protiv onih koji su branili grad. Otvoreno govore kako su 2. maja pucali na Elektroprivredu BiH. I nikome ništa.

Tužilac ne reaguje. Ne pita. Ne problematizira. Za njega su oni „oficiri“, „generali“. Ugledni svjedoci. A optužnica za Sarajevo? Nema je. I neće je biti, ma koliko Tužilaštvo preko lojanih medija poručuje ‚uskoro će‘. To uskoro se razvuklo u godine i godine čekanja.

Jer bi tada morali priznati istinu – da se ovaj grad branio.

I da je to, očigledno, danas grijeh.

Zato danas, 15. aprila, na Dan Armije RBiH, ne bi se trebali crveniti obrazi onih koji su branili ovu zemlju. Oni nemaju zbog čega. Crvene se obrazi onih koji su ih ostavili. Onih koji su dozvolili da časni ljudi, branioci države, stoje po sudnicama i dokazuju svoju nevinost sami, bez podrške, bez zaštite. Crvene se obrazi svakog ko se u ovoj državi pitao od Dejtona do danas, jer država danas najviše progoni one koji su je branili i odbranili. A to je porazno!

Ovo nije pravda. Ovo je sramota. A, posebna sramota je da danas u kasarnama govore oni koji su kasarne zaobilazili kada se branila država!