Gledao sam u oči moje saborce,kao da su bili spremni ostaviti kosti svoje tu na sarajevskom asfaltu

Piše: Nermin Bise 

Život piše priče. Spremao sam priču za javljanje na jedan književni konkurs u Podgorici. Odabrao bio i temu, odredio šifru, počeo i pisati i namjeravao to poslati, hajde rekoh što da ne probam. I onda, nećeš kako si naumio, jer uvijek život donese ono što je određeno da će biti.

A bio je snijeg u Sarajevu. Dvadeset petog aprila, dan do kojeg sam priču trebao poslati na konkurs. Padao je snijeg. Bilo nas je na hiljade, a snijeg nije prestajao. Samo je pojačavao. Tene su mi na nogama. Ljetne. Upile su svaku pahulju, osim onih koje su promašile nogu broj 47 i koje su zaginule na sarajevskom asfaltu. Jakna isto tako, teža za 2-3 kile od svoje težine. Gledam oči i lica saboraca. U najmanje 500 pari očiju vidim potpunu smirenost i ravnodušnost.

Kao da su bili spremni i kosti ostaviti svoje tu na sarajevskom asfaltu. Ali, strpljivi su. Trpe. Stiskaju pesti i usne zajedno. Ne daju svog nama. Dostojanstveni su. I ponosni. Pogledi im se sudaraju, išaretom razgovaraju. Puše cigarete. Ne znam više dimi li s vrha cigarete ili iz snijegom natopljene jakne. Dogorjelo je i na cigareti i na koži tih ljudi. Dogorjelo baš do gole kože. Neko reče u trenutku: Šejli je puklo srce. Ko je Šejla? Šemsudinova! Kad, kako? Šta je bilo? Evo, javiše nam iz Bihaća. Jutros je muža ispratila u Sarajevo, poželjela sretan put. I neće ga živa dočekati.

Vampiri u Kući strave u Alipašinoj ulici odbili su naše zahtjeve. Sve ću saznati u bolnici na Koševu dok mi drug Sibel koji me dopratio govori da osušim jaknu na radijatoru. Proradio kamenac u bubrezima. Snijeg ga pogur'o. Šta će kamenac kamenu, govorim Zoranu Zoki Čegaru dok me je držeći pod miškom dopratio do kombija Hitne pomoći. I mene je dugo zezao, kaže mi prvi čovjek specijalaca Federalne Uprave policije. Moj Zoka, valjda me onda razumiješ. Razumijem brate.

U koševskoj bolnici svi govore o njoj. Ona. Vještica. Zloćka. Slutim na koga misle čim joj ovako tepaju. Direktorica. Kažu mi borac si, odgovaram da jesam. A drugi kanton, ultrazvuk je 150 maraka, snimanje rentgenom, šta da radimo. A znate šta da radite, odgovaram. Ma ništa, borac si ti. Borac, velite. Jesi, borac si, nećeš platiti ništa. Izborite se i sve ih rastjerajte. Rekoh, a šta će reći ona? Ko je ona? Pa ova, ona, vještica, zloćka, tako joj svi tepaju u hodnicima. Ma šta će reći, ti si borac. Ma ne mislim za to, svi smo borci, nego za onaj ultrazvuk. Ma ko je j.... Samo guraj dalje.

Život piše priče. Spremao sam jednu za Konkurs u Crnoj Gori, a nije to trebala biti ova. Odabrao bio temu i šifru, počeo pisati, namjeravao to poslati, rekoh što da ne probam, ali život donese ono što je određeno da će biti. Padao je snijeg. Na vratima maja. Priču nisam poslao, okasnio sam, probio sve rokove. Ali, sam evo upravo jednu podjelio s vama. Ovu mi neće primiti na konkursu, jer pravila kažu da priča ne smije biti prije objavljivana. Bit će priča. I konkursa. Jer, život zaista piše priče.