Članak

Partijanje u Hagu: Od lažnih komunista do lažnih nacionalista

Slobodan Milošević i Franjo Tuđman bili su komunisti, jedan političar koji je sve dobio od tog sistema, a drugi general, koji je kratko vrijeme bio progonjen, a onda mu je iznenada vraćen pasoš a on b

Piše: Sead Omeragić


Slobodan Milošević i Franjo Tuđman bili su komunisti, jedan političar koji je sve dobio od tog sistema, a drugi general, koji je kratko vrijeme bio progonjen, a onda mu je iznenada vraćen pasoš a on bez ikakvih problema posjećivao ustašku emigraciju od Amerike do Australije i pričao im o podjeli Bosne između Srbije i Hrvatske. Nakon smrti Josipa Broza počela je priprema onoga što će se dogoditi 1992. godine i što je trebalo trajati 28 dana (Kako je rekao Karadžić na onom 50 sati dugom velikosrpskom, skupu u Beogradu: 14 dana za pokoravanje BiH, a 14 za čišćenje muslimanskog smeća), a rasteglo se na tri i po krvave godine.

U memoarima Biljane Plavšić, haške pokajnice za počinjene zločine, ona piše o članovima Komunističke partije - Saveza komunista u redovima SDS-a. Priznaje da do tada nikad nije čula za Radovana Karadžića. Time se potvrdilo ono vrhunsko objašnjenje koje je o novim nacionalnim liderima izrekao slavni novinar Roy Gutman: “Bili su niko i ništa i došli su niotkuda”.  Plavšić je naknadno otkrila da je član SK bio i njen partijski šef Radovan Karadžić. Kao i tandem Milošević-Tuđman, Karadžić je za suradnika dobio Matu Bobana, bivšeg partijskog sekretara SK iz Imotskog.

I jedan i drugi bili su dodatno i špijunčine DB-a (tajne policije) i KOS-a (Kontraobavještajne vojne službe). Mirovnom pregovaraču Davidu Owenu Karadžić je ispričao priču o svojim vatrenim govorima na krovu Filozofskog fakulteta u Sarajevu u studentskim protestima 1968., što je Englez citirao u memoarima. Ali, studenti, posebno srpski nacionalisti, posumnjali su da je saradnik KOS-a. Kasnije će Plavšićka tvrditi da je, kao nekad za KOS, slao sa Pala izvještaje za Tribunal u Hagu. Ali, to ga nije zaštitilo od međunarodne pravde: “Falsifikovao je zapisnike i naknadno ih diktirao… Ove naknadno izdiktirane zapisnike ne sjećam se da sam ikada vidjela dok sam bila na slobodi, ali našla sam ih u materijalu Tužilaštva u Hagu. Dostavljena su mi 33 zapisnika, malo koji je duži od jedne stranice. Ali ne samo da su interesantni zapisnici Predsedništva, nego i drugi papiri sa potpisom Karadžića… Sa više aspekata je taj materijal interesantan i mnogo govori, a posebno o osobi koja je, što se može zaključiti, u stalnom kontaktu i snabdijeva Tužilaštvo dokumentacijom. Neka se i to zna, i sve će se saznati, ako bog da, pa da srpski narod tačno zna ko je izdajica”, zapisala je Plavšić.

Plavšić je napisala čitavo poglavlje svoje knjige o komunistima u SDS-u. ...“Nikada Karadžić nije oštro kritikovao komunizam... Zaobilazio je ovu tematiku. Bio je oprezan, jer je i on bio član Komunističke partije (KP).“

Plavšića je Karadžića nazivala komunističkim ‘umišljenim skorojevićem’: “Nakon manje od dvije godine taj čovek je držao sve funkcije u svojim rukama i kada sam ponekad rekla da bi trebalo da ima neke savjetodavce, profesionalce, iz određenih struka, zapanjila sam se odgovorom. Rekao je da mu to nije potrebno, veli da on piše i zakone, a da je bolji ekonomista od mnogih stručnjaka iz te oblasti.” Bila je začuđena Karadžićevim potezima: “Neprestano češanje ušiju olovkom, sipanje peruti iz kose, grickanje zanoktica do ranjavanja, pretvaranje dana u noć, sve više upada u oči i privlači pažnju mnogih i zato što to može biti manifestacija nekih ozbiljnih poremećaja…Uveliko se već priča o švercu, ali ja to odbijam, ne mogu da vjerujem da se to praktikuje uz blagoslov Radovana i Mome i da i oni dijele dobit… Njegov model dobrog domaćina je profiter koji se na neregularan način preko noći obogati. To su oni koji su, ne poštujući zakone i propise i koristeći ratno vreme i tragediju svog naroda, švercujući humanitarnu pomoć, postali milioneri u roku od dva, tri mjeseca. Takvi su njega fascinirali. Njima se divio, sa njima družio i pošao njihovim stopama.”

“Bilo mi je jasno da su po uzoru na komunističko rukovodstvo pribavili sebi sve privilegije, jer to je karakteristika skorojevića, a takvi su oni, ali ne prihvatam da se bave švercom i to u ratnim vremenima. I dok se ja nadam da makar Radovan i Momo nisu upleteni u to, na moje pitanje Radovan odgovara: "Treba od nečega živjeti"…  A šta je sa nesretnim narodom, i on mora da živi, ja ih pitam, a Radovan kaže svoju omiljenu uzrečicu: "Neka narod ide u p. m."

Svi oficiri JNA, i srpski i hrvatski, kojima je suđeno u Tribunalu u Hagu bili su članovi KP-SK. Vojislav Šešelj je bio komunista i to zagriženi.

Plavšićka je Karadžiću prigovarala za kupovinu modernog mercedesa: “Data mu je na raspolaganje velika kuća u kojoj je porodica najmanje četiri puta povećala svoj životni prostor . Ima na raspolaganju nekoliko kola, apartman u "Interkontinentalu" (Beograd), a posebno njegova kćerka. Kuća, koju je dobio u vlasništvo, a ne kupio, i danas pripada njegovoj porodici. Helikopter koji je prevozio teške ranjenike na VMA (Vojna bolnica u Beogradu) bio je i njemu na raspolaganju, ali to nije podrazumijevalo da članovi njegove porodice imaju prednost u odnosu na ranjenike. Bio je i jedan članak u novinama kako je njegova kćerka Sonja sa svojim kučetom tražila da već smeštenog ranjenika iznesu iz helikoptera, jer njih dvoje moraju hitno u Beograd. Uz članak bila je i slika, ranjenik na nosilima spušten na zemlju, a Sonja sa kučetom ulazi u helikopter sa oznakom Crvenog krsta. Inače je bila moćna, otpuštala je i postavljala ministre, naravno preko svoga oca.”

I Jadranko Prlić, koji je naslijedio komunistu i policijskog doušnika Matu Bobana, i četverica od pet osuđenih u procesu za Udruženi zločinački poduhvat su bili partijci SK. Tuđman je brojnim Hrvatima uglednim članovima SK nudio saradnju i funkcije , ali su oni odbili, prepoznavajući zločinačke ideje.

Njegov nasljednik Dragan Čović bio je član UJDI-ja. Udruženje za jugoslavensku demokratsku inicijativu je bila jugoslavenska politička stranka ekstremno lijevog usmjerenja. Osnovana je 2. februara 1989 u Zagrebu. Sačinjavali su je marksisti koji su se zalagali za jedinstvenu socijalističku i unitarističku Jugoslaviju i protivili se stvaranju suverene i
neovisne Republike Hrvatske. Danas je malo tako emancipovanih velikih Hrvata kao što je Dragan Čović.

Plavšićka Dragana Kalinića naziva ‘višepartijski Kalinić’: “Nije bilo teško raskrinkati bivše komuniste među reformistima jer su to poznata lica iz CK. Ali da se desi da član CK, pa reformista, i kada je video da su izgubili na izborima, postane član SDS-a izgledalo je nemoguće. Ali sve je moguće - to je Dragan Kalinić, bivši član CK, predsednik SDS-a i kasnije, predsednik Narodne skupštine RS“, piše Plavšić.  Kalinić je inače blizak stranački drug višepartijskog Milorada Dodika.

“Tu i tamo, na sastancima, pojavljivali su se neki ljudi, nama nepoznati, neki su, rekoše, pripadali stranačkim strukturama. Bili su konspirativni i prepotentni. Počeli su da iritiraju predsednika Savjeta, Slavka Leovca, kojeg dobro poznajem još iz gimnazijskih dana. Bilo je očito da neki od njih nisu dobrodošli. O ovome smo Leovac i ja razgovarali i nadali se da će ti ljudi, koji su se iz Komunističke partije (KP) samo prebacili u SDS, biti u manjini i da će se izgubiti u pozitivnoj većini. Takođe, nije bilo vrijeme da se na to obraća pažnja. Tada nisam razmišljala o vjerovatnoći da, ako takvih više uđe u SDS, mogu nametnuti metode rada iz bivše partije u kojoj su stekli dugi staž... “ Dakle, najviše takvih je u SDS došlo iz komunističke partije.

Plavšić izgleda ne zna da je i Slavko Leovac bio sekretar Saveza komunista na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

Ona dalje piše: “Navešću dva primjera. Kasnije ih je, nažalost, bilo i više. Dr Vojo Maksimović, profesor na Filozofskom fakultetu i Velibor Ostojić, lektor. Ranije ih nisam poznavala. Prof. Maksimović je bio šef Poslaničkog kluba SDS-a u Skupštini BiH. U svojim nastupima imao je nešto prepoznatljivo iz prethodnog režima. Za vreme jednog zasedanja Skupštine, kojem je prisustvovao i Karadžić, nastupio je vrlo radikalno i ja upitah Radovana kako to da ja ranije nisam poznavala ovakvog Srbendu. A on mi je odgovorio da je Maksimović sa istim žarom i beskrupulozno napadao svoje kolege na fakultetu, posebno Srbe, i to sa pozicije partijskog funkcionera. Ostao je dosljedan sebi i u narednim godinama izgleda da su takvi bili potrebni i novoj partiji.

Nako jedne tribune u Foči na kojoj je govorila sa Veliborom Ostojićem, na povratku Plavšić komentariše: “Rekoh da je bilo sve dobro osim njegovog mahanja kažiprstom, pa ga tada upitah da slučajno nije ranije bio partijski komesar. Ovo, što rekoh, moglo nas je koštati života, jer na tren one sićušne, dečije, šake pustio sa volana i zamalo se nismo survali u
provaliju... Kada je bila tribina u Foči upoznala sam njegove roditelje. Oboje su sišućni, veoma bistri i mudruju. Pokazaše mu neku liticu iznad Foče i nekoliko kućica samo što ne slete sa te strimne, to je njihovo selo. Na koncu otac reče: "Mogao bi moj Velibor biti predsjednik umesto Radovana, ti i ne znaš koj’ je to pamet"… Gledajući one kućice, strminu, veliku udaljenost od grada, a tek od Sarajeva, pomislih koliko je put u svakom pogledu, prešao Velibor dok je došao do Filozofskog fakulteta. Međutim, Velibor hoće dalje, hoće ministarski resor ili diže ruke od svega. Evo čujem da bi bio i predsednik SDS-a. Mučile su njega i druge ambicije… Novac, kuće, kola, ljubavnice.”

Tek za vreme rata upoznala sam (Momčila) Mandića… Čovek bez skrupula, spada u kategoriju mafijaša velikog kalibra. Po struci je pravnik, a neka funkcija u vlasti bila mu je potrebna u mjeri u kojoj bi mogao uvek da ide po ivici zakona. Bez sumnje, vrlo je talentovan u tom smislu… Slao mi je otvorene poruke da će me likvidirati, a kasnije je poručio da je promijenio plan, ubiće mog brata, jer to će za mene biti gore… Uvek je govorio da mu je teško da zaboravi svoju Komunističku partiju…

#Specijal