GODŠINJICA ZLOČINA Moj Muhamede, Fehim i Mirza su poginuli, prestao sam disati!

(Patria) - Danas je u ulici Sedrenik 229, u sarajevskoj općini Stari Grad, obilježena 31. godišnjica stradanja četiri osobe, od kojih troje djece.

Tog kobnog dana, granata ispaljena za položaja srpskih snaga u dvorištu porodične kuće ubila je tri člana porodice Bojadži, troje djece. Fehim Bojadži koji je imao 17 godina, njegovog brata Mirza Bojadži koji je imao 12 godina, te rodicu Amina Bojadži koja je imala 14 godina.

Osim tri maloljetna člana porodice Bojadži, poginuo je i mladić Sakib Prašović koji je imao 24 godine.

Poznati sportski novinar Muhamed Bikić objavio je ratni dnevnik - svoj zapis od tog kobnog 9. juna 1992. godine.

Zapis iz tužnog Sarajeva, 9. juna 1992. /autentičan prenos/

Navratio sam do kuće da jedem. Kada sam jeo, nazvao sam Sedrenik da pitam, kako su (dajdža Halid ranjen 8. juna). Rodica Anisa mi se javila. Kaže, da su živi i zdravi i da stalno puca. Rekla mi je da su Safet (njen suprug), dajdže Bakir i Zakir otišli do tetke Halide, jer se čula jaka eksplozija u blizini, vidio se i dim. Ja sam rekao da mi odmah javi šta je bilo kada se oni vrate. Hodao sam po kući "ko muha bez glave".

Nazvao sam ponovo, Anisa se javila. Kaže da se još nisu vratili. U tom trenutku kada mi je to izgovorila, reče neko kuca. Ja sam čekao na telefonskoj liniji. Začuo se plač, jecanje... Ja sam zvao Anisu, ali je nije bilo. U tom trenutku, Safet mi se javio i pitao me, kako sam. Ja sam pitao, šta je bilo.

On me je pitao, da li sam dobro i zdravo. Ja sam ga ponovo pitao, šta je bilo kod tetke i tetka, a on teškim i tužnim glasom mi reče: Moj Muhamede, Fehim i Mirza su poginuli. Ja sam stao da dišem, počeo sam plakati iz sveg glasa i derati se po haustoru, Feke i Cakija nema... Poginuli su. Otišao sam na Trg na stražu. Teško mi je bilo danima. Nisam mogao vjerovati da Feke i Cakija nema. Moj Feko i Caki, koliko vas je vaš Muha volio. Razdvojila nas je surova sudbina. Voli vas vaš Muha, dok je živ. Nek vam je lahka zemlja bosanska i rahmet!!! – napisao je tog kobnog 9. juna 1992. godine Bikić.