Džeko: Mnogi u BiH jedva preživljavaju, ali donacije nisu uvijek rješenje

Fudbalski manijak! Tako sebe opisuje Edin Džeko, pošto kaže da ne može da živi bez fudbala, nebitno da li ga igrao, gledao na TV-u, čitao o njemu u novinama...prenosi agencija Patria.

Nema problem ni da pročita poneku kritiku, ali u opširnom intervjuu za ugledni britanski Guardian priznaje da ga uvrede fudbalskih analfabeta po društvenim mrežama bole. Priča i o djetinjstvu provedenom u ratu, teškom životu zemljaka u BiH i o mnogo čemu drugom. Izdvojite koji minut, vrijedi saslušati ga.

Ali da krenemo redom?

- Ja ne trčim? Ja ne dajem svoj maksimum? Ma mora da se neko šali? Garantujem da niko na tribinama ili ispred TV ekrana ne želi da pobjedi više od mene. Nebitno protiv koga igramo, samo želim da postignem gol, da pobijedimo. Na svakoj utakmici. Baš na svakoj - kaže Džeko u intervjuu za Guardian, prenosi Mozzartsport.

Mada, navikao je Džeko na kritike. Opisuju ga kao nezainteresovanog, pa i hladnog, stalno dočekuju “na nož“. Posebno u Bosni i Hercegovini, iako je ubjedljivo najbolji igrač Zmajeva. Čim promaši šansu: lijen je, najgori na terenu…

- Razumijem da te kritikuju kad igraš loše. To je dio posla i ne smeta mi. Problem su uvrede, one bole najviše, a u vremenima društvenih mreža svako ima šansu da javno kaže šta misli. Bez obzira na to koliko je to nelogično ili glupo. Svako ima pravo na mišljenje, svako ima pravo da te vrijeđa zato što nisi dao gol. Ljudi misle da im je stalo više nego meni, ali to jednostavno nije tačno. Lagao bih kad bih rekao da ne čitam ili ne čujem šta ljudi pričaju. A i ja sam ljudsko biće.

Ima i ljudi čije mišljenje poštuje, čak i kad ga kritikuju.

- Volim da pročitam šta fudbalski obrazovani ljudi imaju da kažu, ljudi koji analiziraju igru, posebno u Italiji. Tamo znaju fudbal. Idu u dubinu, uživam u takvim programima i tekstovima. Ali da sam takve stvari čitao u Engleskoj? Da budem iskren nisam. Možda sam jednostavno znao engleski jezik, u Italiji sam morao da što prije naučim, pa sam stvorio naviku da čitam. Nekad sam saglasan sa onim što piše, nekad ne, ali poštujem mišljenje tih ljudi.

Edina često nisu poštovali. Željezničar je smatrao da je “ubo premiju” kada ga je za 25.000 eura prodao češkim Teplicama. Zvali su ga “klocom“. Dvije godine kasnije Džeko je prešao u Wolfsburg, postigao 66 golova na 111 utakmica, osvojio Bundesligu, bio najbolji strijelac. Ali ako ga pitate da li je o tome sanjao kad je bio dječak nećete dobiti uobičajen odgovor. Jer kao i većina na Balkanu Džeko je odrastao u ratu.

- To je nešto što zovem periodom preživljavanja. Bio sam dijete, većine nisam bio ni svjestan, ali rat te tjera da brže odrasteš. I tada sam volio fudbal, nisam mogao da dišem bez fudbala, ali nisam baš ni mislio da ću da postanem nekakva zvijezda. Naravno da sam sanjao o velikim klubovima, ali sam igrao više zbog same igre. I dalje je tako. Volim da gledam fudbal, da čitam o njemu, da pričam o njemu i više od svega da igram fudbal. To je moj život.

A priča li o ratu?

- Mislim da o ratu pričam samo kada razgovaram sa stranim novinarima. Sa porodicom, suprugom, roditeljima, sestrom – nikad. Sjećam ga se dobro, ali ne vidim smisao. To je nešto što sam davno ostavio iza sebe. Užasno iskustvo, sve nas je promijenilo, nema veze koliko si godina imao. Ali kad se završilo svi smo pokušali da nastavimo život. Tada smo sanjali da živimo normalan život i sada kad je rat prošao to i radimo.

Dobro, ne baš svi. Većina naroda na Balkanu i dalje je u problemu. Nije baš kao što je nekad bilo, ali u BiH, primjera radi, prosječna plata jedva da prelazi 400 eura. Svako šesto domaćinstvo živi u siromaštvu. Zvanični podaci.

- Prva stvar koju primijetim kad se vratim kući je to što zemlja ne napreduje, ne ide naprijed. Nemojte pogrešno da me razumijete, volim svoju zemlju, smatram je najljepšom na svijetu, na kraju to je moj dom. Ali ljudi se muče, a izgleda mi da to mnoge ne zanima. Mrzim da pričam o politici, izbjegavam kad god mogu, ali ovdje političari žive u nekom svom balonu, daleko od naroda. Mnogi jedva preživljavaju.

Džeko pomaže, kao i mnogi sportisti, posebno u zemljama bivše Jugoslavije. Ambasador je UNICEF-a, pomaže mnogim drugim organizacijama i ljudima. Ali…

- Donacije nisu uvijek rješenje. Danas izgradiš krov jednoj porodici, sutra treba još 10. Pomognemo jedom djetetu ili desetoro njih, ali sutra još 1.000 treba pomoć. Nema sistema, plana kako da se stvari poprave. Ljudi postaju sve veći pesimisti i to sa razlogom. Mladi odlaze, traže bolji život i niko ne može da ih osuđuje. Ja sam uradio isto. Ali takve stvari me bole.

Zato sada i jeste u Rimu, a ne u Sarajevu. Uživa u Vječnom gradu, iako su ga poslije osam golova u 31 utakmici u prvoj sezoni navijači prozvali: Slijepi Edin. Prošle sezone je postigao 29 golova, više nego Gonzalo Higuain, Mauro Icardi, Dres Mertens. Niko više ne pominje taj nadimak.

- Nigdje nije kao u Rimu. Nigdje! Ljudi su ovdje ludi za fudbalom. Očekivanja su bila visoka i u Njemačkoj i u Engleskoj, ali to nije ni blizu. U Mančesteru sam mogao da odem u šetnju, da sjednem u restoran. Ljudi bi me s vremena na vreme ljubazno zamolili za fotografiju. U Rimu nema šanse da šetam normalno po gradu. Ovo je poseban grad, posebna veza između kluba i navijača. Nenormalno je koliko su strastveni, koliko vole svoj klub. Tako i treba da bude - kaže Džeko u intervjuu za Guardian.