POSLJEDNJI METAK ZA SEBE SAČUVALI Branioci Bosne i Hercegovine neće živi u ruke neprijateljskog pravosuđa!

Piše: Rasim Belko

Spisak samoubistava pripadnika Armije Republike Bosne i Hercegovine i MUP-a RBiH sve je duži. U posljednje vrijeme ta samoubistva sve su učestalija. Jedni ruku dižu na sebe jer ih je država koju su odbranili prepustila zubu vremena, drugi jer im sudi država koju su odbranili. 

Prije dva dana ubio se Muriz Hadžiahmetović, duša od čovjeka, kažu oni koji su ga poznavali. Napustio je stan u kojem je živio, odmakao malo i pucnjem iz pištolja spasio se najavljenog pravosudnog progona, jer je bio uhapšen zbog navodnog ratnog zločina u Jošanici kod Foče. 

A Goraždem se već uveliko nakon hapšenja pričalo da Hadžiahmetović nije ni bio u Jošanici tih dana kada se provodila akcija Jošanica. Ali, govorka se i da je među optužene Haždiahmetović dospio zahvaljujući ambicioznim Bošnjacima u pravosuđu, koji ni od čega ne prezaju, ali i činjenici da je nosilac najvećeg ratnog priznanja Zlatni ljiljan. 

I taj ljiljan mu je u konačnici došao glave, a njegovo samoubistvo putokaz je samoubistva Bosne i Hercegovine. Baš onako kako je zapisano u prvoj tački drugog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. A zapisano je ovako: “Umanjiti odgovornost Srbije za počinjene zločine i razaranja, i optužnicama, potjernicama i montiranim sudskim procesima protiv državljana BiH, Hrvatske i Kosova staviti je u ravnopravan položaj sa državama u okruženju”.

Na Kosovu će to teško izvesti, jer Kosovo je reklo sikter velikosrpskoj politici i onog dana kada uspiju protjerati beogradsku politiku sa sjevera države bit će oslobođeni pritiska stvaranja srpskog sveta. I kada je Hrvatska u pitanju teško će ići, podižu se optužnice, ali Hrvatska se ne odriče svojih branitelja, ne prepušta ih velikosrpskom progonu. 

Prva tačka Memoranduma 2 SANU-a ostvariva je u punom smislu jedino u Bosni, tamo gdje su udruženim snagama Republika srpska i Srbija počinile najteže ratne zločine i genocid. 

Provođenje te memorandumske politike ponajprije im omogućava sistem u kojem polovina države, entitet Rs i trećina na državnom nivou (srpska) rade na ostvarenju memorandumskog plana. 

No, najviše u cijeloj priči o progonu branilaca Bosne i Hercegovine pomoglo je intelektualno mrtvilo i političko sljepilo. Intelektualci koji se okupljaju oko Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine sami su sebi svrha i svih proteklih decenija nisu uzeli za shodno kreirati kontrapolitike onima napisanim prvo u SANU, a potom i HAZU. 

I kada sam nedavno pitao šta su uradili da se nacionalni interesi države odbrane, pomalo povrijeđeni uputili su mi sijaset dokumenata u kojem državotvornih projekata nema. Iz intelektualnog mrtvila mora proizači političko sljepilo koje je dozvolilo da pravosudni sistem Bosne i Hercegovine padne u ruke realizatora velikosrpske politike u Bosni i Hercegovini. I pritom nema razlike između Bošnjaka, Srba i Hrvata, odnosno etnos ne predstavlja garant da će se neko usprotiviti neviđenom progonu onih koji su odbranili suverenitet, teritorijalni integritet i nezavisnost Bosne i Hercegovine. Jer, teško je uočiti bilo kakvu razliku između Halila Lagumdžije (prvog čovjeka VSTV) i prvog državnog tužioca Milanka Kajganića. Prvo spomenuti je zarad funkcije spreman na sve pa i služiti velikosrpskim interesima. Kajganić je s druge strane godinama spreman za ulogu koju danas obavlja. 

I zato nam se svako malo ponavlja “Dobrovoljačka”, zato nam neselektivno hapse one koji su branili Bosnu i Hercegovinu od Goražda, Sarajeva, Ilijaša, srednje Bosne, Krajine… Jer, kada ih dovoljno bude na montiranim optužnicama bit ćemo izjednačeni mi koji smo se branili i agresori koji su nas napali. 

I tu nepravdu teško je izdržati, jer, kako objasniti pripadnicima 505. Bužimske, najslavnije jedinice u državi da to što su odbili stotine napada na svoj Bihać i Krajinu danas biva povod da im se sudi. Teško je to objasniti, još teže shvatiti. I nema sumnje da će nepravdu teže preživjeti nego sve agresorske pohode. Oni i svi drugi postali su meta, jer oni koji su u ime njih trebali voditi procese su zakazali. 

Zakazali su i generali i veći dio vojnog rukovodstva Armije BiH koji su zarad svojih pozicija, mešetarenja po politici i bogaćenja na tuđoj muci pustili borce niz vodu, da im sude agresori koji ni danas ne priznaju genocid. 

Ono što su borci na optuženičkim klupama odbranili u ratu, polako prestaje postojati i sve je bliže da postane dio onog što su agresori i njihovi akademici zacrtali još daleke 1986. godine. 

A borci ko borci, po onoj ratnoj nikada pasti živ u ruke neprijatelju posljednji metak čuvaju za sebe. U ratu su im neprijatelji bili na vojnom bojištu, u miru su u pravosudnim odorama. Zato se Hadžiahmetović i ostali i odlučuju na korak da sami sebi presude, jer tužilac koji montira i sudija koji montirano sudi su gori neprijatelj od onog s puškom!