Ekonomska apokalipsa u režiji nacionalista

Piše: Rasim Belko

Survivor, live from Earth. Nekako najbolji opis borbe za preživljavanje koju je čovječanstvo do sada pratilo na TV, a sada je živi pod svjetlima reflektora ispred kamera svjetskih medija.

I svi se pitamo kada će ovo proći? Šta kad prođe?

Svaki odgovor koji svi mi pojedinačno sebi ponudimo na ovo pitanje jednak je apokaliptičnom scenariju filmova naučne fantastike. Nit je potrebno biti naučnik, nit je šta u svemu tome imaginarno. 

Čeka nas ekonomska apokalipsa. 

Koliko god globaliziran, svijet je i danas po finansijskoj moći bipolaran. Bogati su već odriješili državnu kesu zvanu budžet i spašavaju šta se spasiti može. I kod siromašnih ima onih koji znaju povući potez. 

Kod nas, siromašnih i smještenih u geografski trokut iznutra podijeljenom suprotno logici ima konferencija.  Svaki dan na svakom nivou. Jedna za drugom, k’o filmski serijal u novogodišnjoj noći. Samo su ovo sve sami horori. 

S tih konferencija nas ubjeđuju da je po nas dobro što smo u kućnom pritvoru, oni najmlađi i najstariji 24 sata, mi u sredini od 18 do 5 ujutro. Pričaju nam priče, citiraju nekre brojeve, hvale se, obećavaju… 

Bolest COVID-19 kao da na tim konferencijama odrađuje predigru, a onda bira gdje će se pojaviti. 

Međutim, od bolesti bez lijeka opasniji je scenario koji nas poslije bolesti čeka. Ti naši što konferenišu teško će iznači rješenje da spase ekonomiju bačenu na koljena tokom epidemije. 

Podobni na pozicijama, sposobni u karantinu s pitanjem kako da ovjere knjižicu na birou. Elitističke grupe nacionalnih stranaka, koje vladaju ovom zemljom ne ulijevaju nadu da ćemo nakon karantina preživjeti ekonomsku pustoš.

S druge strane, brojke koje privrednici prognoziraju lede krv u žilama. Vlasnik i direktor MITA Group Ejub Kučuk  jutros na N1 reče da možemo očekivati i stotine hiljada novih na birou. Ugostitelji već  najavljuju 10 hiljada s prvim danima aprila. 

Bez pomoći države firme će nestajati, a samim tim i porezi i drugi nameti od kojih živi država. Vlast u ovoj državi napose će morati shvatiti da bez tih firmi pada kompletan sistem. 

Nacionalističke stranke u godinama iza nas stvorile su sistem nesposoban da reaguje na najmanje, a kamo li na globalne izazove. Isturene figure tih stranaka obećavaju pomoć, ali im privrednici odgovaraju “ne uradit ćemo, sutra ćemo, bit će”, nego odmah. 

Jedina dva preduzeća u koja su nacionalističke autokratije zapošljavale su administracija/javna preduzeća i Njemačka. Neki od tih nacionalističkih lidera, poput Bakira Izetbegovića obećavali su stotine hiljada zaposlenih, a većini od onih kojima je obećano dobrodošlicu je poželjela Angela Merkel. 

Danas, u stanju uvoda u haos zaštitnici lažnog vitalnog interesa, sakrili su se od očiju javnosti. Draganu Čoviću (HDZ) i Bakiru Izetbegoviću (SDA) gubi se svaki trag unazad dvije sedmice. 

Siromaštvo je vitalni problem svih nas, bez obzira u koje su nas torove stjerali. Siromašni smo trenutno, pa s gorčinom pomišljamo šta nas čeka. 

Nekako, sve mi se čini da ćemo mi zbog te etno/nacionalne politike biti vraćeni u ono postratno stanje. Tada su bile uništene državne firme, u ovom slučaju stradat će realni sektor, mala i srednja preduzeća. 

Znamo mi gospodo da vas najviše zanimaju zaposleni u institucijama i firmama na budžetu. Znamo gospodo nacionalisti da su to vaše najjače glasačke mašinerije. 

Ali vas oligarhijo napominjemo, uruši li se realni sektor kao kula od karata urušit će se i to vaše elitističko stanje zajedno s glasačkom mašinerijom. 

Zato se uozbiljite, ako ne znate, zovnite one koji znaju i napravite sistem koji će nam spasiti dane poslije bolesti. 

U suprotnom, idite, bolje sada neko kad uništite i posljednju nadu. 

Jer, glad je gospodo gora od smrti.