Vučić u Srebrenici

Šta znači Vučićev dolazak u Srebrenicu. Da želi istinsko pomirenje ne bi neprestano kombinovao prijetnje, ucjene i pozive na mir. Vučić je na građane Sarajeva pucao 1992. godine. Danas, kad namjerava doći u Srebrenicu, Sarajlije kažu: Samo neka se ne penje na Trebević. 

Čovjek koji je pucao na opkoljeno Sarajevo i njegove stanovnike morao bi imati makar neku vrstu moralnog zazora kad govori o zločinu kakav je genocid.

Vučićev dolazak u Srebrenicu, nažalost, nema nikakvu političku dubinu, niti, nakon svega, posebnu ljudsku dimenziju. Vučić je, kao nekad za Sarajevo, danas samo ozbiljan sigurnosni problem za Srebrenicu.

Ćurkin u bosanskom loncu 

Glavni akteri odbijanja Rezolucije i ruskog veta bili su Ćurkin i Vučić. Ćurkin je čuven po izjavi da „Muslimani sami sebe granatiraju“, a Vučić je tada prijetio zapadnoj vojnoj alijansi: „Vi bombardujte, ubijte jednog Srbina mi ćemo sto Muslimana.“

Čurkin je pred Generalnom Skupštinom UN-a izjavio uoči glasanja o Rezoluciji: „Pognite glavu pred Srebrenicom“. A onda je stavio veto. 

Vučić je identično najavio da će pognuti glavu u Srebrenici. Hoće li će pognuti glavu nad svakim sto i prvim Bošnjakom u Srebrenici.  

Brant je kleknuo na koljena pred spomenikom u Varšavskom getu. Pokloniti se žrtvama Srebrenice je metafora priznanja zločina genocida i pokajanja. Šta znači pognuti glavu za Ćurkina i Vučića? Vjerovatno neku vrstu gimnastičkih vježbi.   

Isti dan kad je premijer Srbije rekao da će pognuti glavu pred žrtvama Srebrenice došla je ko zna koja po redu kontradiktorna izjava: „Ići ću u Srebrenicu ponosno uzdignuta čela“... 

Nema sumnje da je stalno bio u direktnom kontaktu sa Ćurkinom. O toj vezi je dao i svoje priznanje. „Kad tekst Rezolucije bude bio promijenjen, mi ćemo promijeniti stav. Promijeniće ga onda i Rusija“.      

Šešelj je svojevremeno govorio da je Vučić izučavao psihologiju masa i stalno čitao knjige o manipulaciji masama. 

I ovo što se događalo oko Rezolucije izgledalo je kao beskrajni niz manipulacija, pokušaj pravljenja napetosti i haosa za određene ciljeve. Danas jedno, sutra drugo.

„Idem u Srebrenicu, Rezolucija neće biti usvojena“, rekao je nakon svega kao da je trgovački putnik.

„Idem da pokažemo razliku između nas i njih, kao i da pokažemo da smo spremni na pomirenje“.

Kakva je razlika između „nas i njih“? Kakva je to pozicija „naših“, a kakva „njihovih“?      

Ko je zakinuo Miloševića 

Zločin u Srebrenici traži iskreno ljudsko suosjećanje i dostojan odnos prema žrtavama. Nažalost, nekim ljudima prirodno je manipuliranje sa živima i mrtvima, žongliranje riječima laskanja za jedne, a haotičnih akrobacija i gimnastike za druge. Nekome očito pričinjava zadovoljstvo poigravanje sa ljudskim dušama.

Totalna panika koja je vladala uoči glasanja oko Rezolucije pokazuje da su i dalje, nažalost, važnija ratna teritorijalna osvajanja zločinom genocida i etničkog čišćenja od bilo kakve istine i pomirenja.

„Svaki pokušaj urušavanja Republike Srpske naići će na otpor Srbije“, priznao je Vučić genocidno porijeklo ovog dijela Bosne i Hercegovine.  

Vučić često govori o „99,99 odsto časnih i poštenih Srba“. Druge zna zaokružiti na stoju prijetnjom da će „ubiti sto Muslimana“.   

Kako čovjek može govoriti o procentima časnih i poštenih u svom ili bilo kojem narodu? Sjetimo se Miloševićevog: „Svi Srbi i pošteni Albanci“. Pa „svi Srbi i pošteni Muslimani“. Vučić je Miloševića nacionalno zakinuo za jedan promil.